A nekad je potrebno da preuzmemo inicijativu i “dogodimo” se nekim ljudima koji su nam zanimljivi.
Da preuzmemo taj rizik da se ispostavi da mi njima i nismo baš zanimljivi i da se ne žele  družiti s nama.
Ja, moram priznati, nisam baš netko tko lako prilazi nepoznatim ljudima. Kada imam neko konkretno pitanje ili povod za obraćanje sve ok. Ali kad mi je netko eto tako, simpatičan i zanimljiv, i ne znam točno što bih od te osobe osim da uspostavimo kontakt, tu uglavnom ne nepravim ništa.
Bar nisam do nedavno.
Prolazeći kroz neke moje vlastite izazove, shvatila sam da ne želim biti toliko prepuštena dobroj volji drugih i da želim biti proaktivnija i otvorenija.
I kao i za sve drugo, u toj akciji sam se opredijelila za metodu “malih koraka“.
Samo prošle sedmice, zahvaljujući malim koracima, drugačijim od mojih uobičajenih, obogatila sam se za dva divna kontakta s dvije posebne osobe čiji rad pratim i poštujem.
Umjesto da čekam da mi se dogodi neki uvid koji će me transformisati i pretvoriti u osobu koja opušteno prilazi ljudima koji su joj zanimljivi i simpatični, zapitala sam se što je to malo, maleno, što mogu da učiniti drugačije. Sada.
Za male korake sam izabrala nešto što je meni blisko – pisanje. Napisala sam kratak komentar ispod tekstova koji su mi se svidjeli.
I u oba slučaja se ispostavilo da te osobe čitaju moje tekstove i da im se sviđa to što radim. Ispostavilo se da im je jako drago što sam im se obratila. 
Obje su me htjele kontaktirati, ali eto nisu.
Pisanje ovoga i pritiskanje “post” je također mali korak u mom procesu socijalizacije. 
Ja, koja “sve znam” i u roku od odma’ mogu da odgovorim na svako pitanje iz oblasti emocionalne inteligencije, sa svim referencama, evo javno priznajem da ne znam baš sve, i da i sama i dalje učim i imam svoje osobne izazove.
Samo to veoma vješto krijem (jer sam jel’te, jako pametna) iz straha da neću biti voljena i prihvaćena ako nisam pametna, sveznajuća, jaka…. ukratko – savršena.

– psih. Jelena Pantić

Korisne i inspirativne tekstove psih. Jelene Pantić o pozitivnoj psihologiji i emocionalnoj inteligenciji možete čitati na:
http://www.jelenapantic.com/
 
 
—

Tako sam ovih dana pritiskala sebe da napišem tekst za blog. Sjednem, gledam u laptop i – ni slova. Inspiracija nula.
Sva moja znanja i mudrolije netragom nestali.

Danas sam sebi dala voljno – da ne moram napisati tekst za blog. Da može proći jedna sedmica, a bogami i više, bez mog teksta. Imam dovoljno dobrih starih koje mogu postaviti, a i neće propasti svijet ako ne napišem nešto.

I tako, odlučila sam da do daljnjeg neću pisati. Da se malo odmorim.
Došla mi je prijateljica, pijuckale smo vino, bile u šetnji. Vratila sam se kući s idejom da ću se lagano spremiti za spavanje kad ono… spopala me inspiracija. Rekoh sebi, ajde dobro, par rečenica.
Al ‘oćeš vraga. Iskuckala sam lijep, poduži tekstić.
A sad me spopao neizdrž da ga u ove sitne sate podijelim s vama.
Izvolite, moj sastav na temu:

Blagoslov ne dolazi uvijek upakiran u šareni papir i s mašnicom

Kada kažemo blagoslov, asocijacija kod većine ljudi je da je to nešto lijepo i dobro. I vjerujem da jest tako. Lijepo je kada smo blagosloveni životom, dobrim zdravljem, skladnim odnosima s drugim ljudima.

Ponekad blagoslov bude prikriven. Moramo se nečeg odreći da bismo stekli nešto bolje. Moramo nešto izgubiti da bismo dobili nešto bolje za nas. Nekad je toliko dobro prikriven da nam djeluje kao kazna, nepravda, prokletstvo. Sve dok ne pregrmimo težak dio i počnemo uživati u blagodatima blagoslova.
Prvi put sam to, da blagoslov ne dolazi upakiran u šareni papir i s mašnicom, shvatila pijre više od deset godina.

Tada sam bila na početku studija psihologije i u ljubavnoj vezi koja je bila…. ok. Nije bila loša, ali nisam osjećala da je „to to“. Nisam znala ni definirati što je „to to“ i što zapravo želim, što mi treba. Ignorirala sam to tiho nezadovoljstvo i osjećaj da želim nešto drugačije i ostajala u toj vezi. Uvjerila sam sebe da je to što imam dobro i da mi je dovoljno.

Radoznala kakva sam uvijek bila, išla sam na razna predavanja. Kada sam čula da se održava predavanje nekog lame, budiste, otišla sam da čujem što je to. Lama, zaboravila sam mu ime, mi se jako svidio. Izgledao je potpuno atipično za jednog lamu i budistu. Bar kako mi to zamišljamo. Porijeklom je iz neke nordijske zemlje, Švedske, Finske… i tako nekako izgleda. Visok, plav, s plavim očima, atletski građen. Ne sjećam se baš točno o čemu je pričao, ali mi se svidio njegov nekako suvremen i opušten pristup duhovnosti. Voli skijati i skače padobranom i meni je to bilo jako simpatično. To je bio moj prvi susret s nekonvencionalnom duhovnošću i meni, nekonvencionalnoj i slobodnog duha, se svidjela ideja da duhovnost može biti i u skladu sa suvremenim načinom života, i oslobođena moranja, trebanja i krivice.

E, sad stižemo do blagoslova.
Na kraju predavanja su objavili da će lama dijeliti blagoslove svakom tko to želi. Nisam imala pojma što to znači, ali pomislih, dobro, blagoslov ne može škoditi.
Strpljivo sam stajala u redu i kad je došao moj red da dobijem blagoslov, stavio mi je ruku na čelo i rekao da je moje duhovno ime (ili tako nešto) Boginja Velike Radosti. To mi se jako svidjelo. Dobila sam i blagoslov. Ne sjećam se kako je to točno izgledalo, što je točno rekao, sjećam se da osim zadovoljstva zbog lijepog duhovnog imena nisam osjetila ništa posebno.

Ubrzo zatim je momak iz čista mira prekinuo sa mnom. Sve je bilo u redu, bar je meni tako izgledalo. Nismo se svađali, nisam primjetila neko nezadovoljstvo kod njega. Samo me je jedan dan nazvao i rekao da se trebamo vidjeti… što prije. To me malo uznemirilo, otišla sam se vidjeti s njim i on mi je sav zbunjen rekao da to između nas ne funkcionira i da je bolje da prekinemo. Iako svjesna da naša veza nije ostvarenje svih mojih ljubavnih snova i da on, iako ok momak, nije netko tko mi dovoljno odgovara, ta njegova odluka me šokirala i prilično uzdrmala. Prihvatila sam prekid i mirno smo se razišli, ali sam ostala u šoku.

S obzirom na to da je ovaj događaj uslijedio nedugo nakon laminog predavanja i blagoslova, povezala sam ta dva događaja i pitala se, kako izgleda neblagoslov ako je blagoslov ovako bolan? Kakav je to blagoslov kad mene, kojoj je ljubav toliko važna, ostavi momak?

Prošlo je dosta vremena, i kada se moje srce oporavilo od „blagoslova“, shvatila sam da je razlaz s tim momkom bio dobar za mene. U toj vezi nisam bila potpuno iskrena prema sebi, pa samim tim ni prema njemu. Nisam imala hrabrosti da živim svoju istinu, prihvatila sam kompromis tamo gde mu nije bilo mjesto, pa su se neke više sile umiješale i ubrzale moj psihološko duhovni razvoj.

Tada sam bila povrijeđena i razočarana, sada sam beskrajno zahvalna na tome što sam tu važnu životnu lekciju naučila mlada, u dvadeset i nekoj.

Iskustvo da blagoslov ne dolazi uvijek upakiran u šareni papir i s mašnicom me je nakon toga poštedjelo mnogih dugih razočaranja i gubljenja vremena na ljutnju na život i druge ljude.

U svom iskustvu imam još dosta takvih primjera, ali o tome ću vam pisati nekom drugom prilikom.

– psih. Jelena Pantić

Korisne i inspirativne tekstove psih. Jelene Pantić o pozitivnoj psihologiji i emocionalnoj inteligenciji možete čitati na:

http://www.jelenapantic.com/

Razmišljala sam da joj predložim pomicanje za 30 min, ali mi bilo neugodno. Ne znamo se dobro i nisam joj htjela kvariti planove.
Kad smo se srele, ona mi u jednom trenutku kaže kako je boli želudac. Nešto se zadržala na poslu, jela na brzinu i krenula se naći sa mnom. Kaže da joj je trebalo pola sata da malo iskulira, ali mi nije htjela to predložiti, da mi ne remeti planove.
Da je bar jedna od nas rekla to što je mislila, objema bi nam bilo bolje.
Jučer sjedim na klupi i čekam nekog, i u jednom trenutku dvije žene sjednu pokraj mene.
Majka i kćer.
Gledaju neke rezultate snimanja i pričaju.
Spominju neko sranje i iz dalje priče shvaćam da su to sranje metastaze.
Razmišljala sam što da učinim, da li da šutim i gledam svoja posla ili da im se ipak obratim.
Iskustvo s poznanicom i šetnjom me potaklo da ipak kažem što mislim, pa što bude.
Ispričala sam se i rekla da nisam prisluškivala, ali nisam mogla ne čuti njihov razgovor. I da se nadam da mi neće zamjeriti što se ubacujem u razgovor.
Rekla sam im da sam psiholog i da sam čitala na tu temu i preporučila im dvije knjige.
Bernie Siegel, “Ljubav, medicina i čuda” i Simonton, “Kako ponovo ozdraviti”.
To su knjige o navodno čudotvornim izlječenjima od raka. Navodno čudotvornim zato što se analizom tih pacijenata, pobjednika, izdvojilo mnogo zajedničkih faktora koji pomažu da se bolest pobijedi.
Poruka obje knjige je da je pacijent taj koji odlučuje o ishodu. Liječnici i terapije su tu samo da pripomognu.
Rekla sam im i da čim postoji samo jedan slučaj izlječenja, bolest se ne može nazivati neizlječivom. I još dodala da možda više ljudi umre od straha kad čuje dijagnozu, nego od same bolesti.
Nisu mi zamjerile što sam se uključila u razgovor. Naprotiv. Vidjela sam veliko olakšanje na njihovim licima i nadu da se majka može izboriti s bolešću i nastaviti da živi.
Sad razmišljam o tome koliko toga prešutimo zato što mislimo da nije u redu da kažemo nešto, i koliko to prešućeno mijenja tijek stvari.
Mene će ova dva iskustva podržati da ubuduće manje mislim, a više komuniciram. Nadam se da će i nekom od vas biti od koristi.

– Jelena Pantić

Korisne i inspirativne tekstove psih. Jelene Pantić o pozitivnoj psihologiji i emocionalnoj inteligenciji možete čitati na:

http://www.jelenapantic.com/
 
 
—