Noć koja se nikada neće zaboraviti: Zašto je važno biti čovjek Reviewed by admin on . Provela sam noć na Keleti železničkoj stanici i shvatila zašto je važno biti čovek Negde početkom jula morala sam poslovno da putujem u Budimpeštu. Voz i autobu Provela sam noć na Keleti železničkoj stanici i shvatila zašto je važno biti čovek Negde početkom jula morala sam poslovno da putujem u Budimpeštu. Voz i autobu Rating: 0

Noć koja se nikada neće zaboraviti: Zašto je važno biti čovjek

sirijka

Provela sam noć na Keleti železničkoj stanici i shvatila zašto je važno biti čovek

Negde početkom jula morala sam poslovno da putujem u Budimpeštu. Voz i autobus nisu dolazili u obzir, avion mi nije odgovarao zbog termina i jedina preostala opcija je privatni mini kombi, sto u teoriji izgleda kao super opcija, pokupe te sa tvoje adrese, voze na adresu u Budimpesti i povratak i sve to 50 evra. Ali u teoriji.

U praksi to je izgledalo ovako.

Ja: “Dobar dan, rezervisala bih jedno mesto na relaciji Bg-Budimpesta povratno, ali mi je izuzetno bitno da u Budimpeštu ne stignem pre 8 ujutru, da li imate neki takav polazak?” (S obzirom da mi je sastanak počinjao u 9.30, racunam sta bih dodjavola radila sama u Budimpešti ako stignem u 3 ujutru tamo)
Operater: “Naravno gospodjice, mi imamo svakodnevne polaske u raznim terminima i imamo bas to sto vam odgovara, bili biste u Budimpesti u 7.30 ako to nije problem”.
Jedno zilion i jedan put sam pitala da li je sigurno da u Budimpeštu necu stići oko 2-3 ujutru i nakon ubedjivanja da ne postoji ni teorijska šansa da se to dogodi, ja rezervišem.


Dan polaska, oko 16h (a moj polazak je bio planiran u 2h ujutru)

Operater: “Gospodjice, mi se zaista izvinjavamo, ali moram da Vas obavestim da je vas polazak pomeren za 21.30h uvece, što znači da ćete vi ipak biti u Budimpešti oko 3 ujutru, javite nam do 18.30 h da li cete putovati”.

Većina vas me zna kao prilično ok i taktičnu osobu, e taj operater je upoznao i moju drugu stranu a la poznati političar na vanrednom zasedanju Vlade kada ga snima kamera.

Zovem druge agencije i sve je to manje vise isto sa dolaskom oko 2-3 ujutru u Budimpeštu. Zovem jedno 30 hotela sa booking.com liste nijedan nece da radi check in u 3 ujutru i check out u 8 ujutru.

I shvatam sledece: “Biću sama noću u Budimpešti i moram da smislim mesto gde ima ljudi, koje je noću otvoreno i gde ima policije za svaki slučaj”.

Nakon grozničavog isčitavanja raznih sajtova zaključujem da ja jedino mogu da idem na Keleti železničku stanicu. I kroz glavu mi prodje “narkomani, beskućnici, prostitutke, narko dileri, perverznjaci … hej ali tu sigurno mora da ima i policije”. Znate da putujem često i takodje mi nije strano da putujem sama, ali pomisao da ću biti sama na železničkoj stanici noću u Mađarskoj mi je bia poprilično zastrašujuća.

U toku puta upoznajem saputnicu sa kojom sam cavrljala tih par sati puta. Madjarica iz Budimpešte, zove se Vera po prabaki Srpkinji. Vera, kada sam joj iznela svoj genijalni plan o noci na Keleti stanici, uplašeno kaže da to ne dolazi u obzir i poziva me da budem kod nje u stanu dok ne podjem na sastanak.
Nije li to nesto tako čovečno i plemenito? Devojka koja me nikada pre nije videla mi je, meni potpunom neznancu, ponudila da budem kod nje da ne bih bila sama noću u stranom gradu.
Iako me je zaista duboko dirnula ova ljudskost, moje lepo vaspitanje mi nije dozvoljavalo da u neciju kucu udjem u 3 ujutru. Vera i ja smo razmenile brojeve i Vera mi je slala poruke na svakih 40tak minuta do jutra da se uveri da li sam ok.

Draga Vera, hvala ti sto si mi potvrdila da ljudska dobrota nije u nestajanju, štoo postoje ljudi koji i dalje veruju da je čovek čoveku brat, a ne vuk.

I tako 2.30 ujutru (naravno Marfijev zakon – granicni prelazi su bili pusti nigde zive duse i naravno da sam imala vozaca manijaka koji je jurio kao muva bez glave po autoputu), ja u poslovnom izdanju sa lap top torbom ispred Keleti stanice oko mene grupa arapskih momaka koji spavaju ispred na klupama držeći pod glavom sve svoje bogatstvo, malo dalje 3 prostitutke, a sa druge strane dva muskarca, beskućnika rekla bih, koji u neverici gledaju s koje planete sam ja pala.

Ulazim unutra kad tamo brojne arapske i afričke porodice sede i spavaju po klupama i podu, držeći cvrsto izmedju sebe svoju imovinu koja je stala u par zavežljaja.

Malo dalje madjarski beskućnici, neki narko dileri koji vrbuju par engleskih pijanih turista koji i ne znaju gde se nalaze i non stop vrište kako je Beč fenomenalan grad i da su “ovde” najbolji ljudi (i dalje se nadam da su ipak potrefili posle voz za Beč, ako su uopste i želeli da idu tamo) i par prostitutki koji gledaju da nadju klijente.

Smestim se na jednu klupu, pustim Brejkerse i molim Boga da što pre svane. Prilazi mi čovek i pokušava da mi nešto objasni na madjarskom i nakon mog dobro veče na engleskom vadi svoju legitimaciju – madjarski policajac u civilu koji mi posle na savršenom engleskom kaže da želi da vidi moju voznu kartu i pasoš. Jer logično ja sedim u 3 noći na želežnickoj stanici, normalno je da putujem negde. I još “logicnije” ja tu kartu nemam, jer ja i ne putujem nigde.

Već mi je scenario u glavi, sad će da me privede, neću stići na sastanak, platiću sto odsto neku kaznu jer “poznato je da Madjari ne vole Srbe i uvek pišu nama neke kazne, jer nas mrze”.

Ništa od toga se nije desilo. Ispričala sam mu sta ja to zapravo radim na železnickoj stanici. Da li je on bio dobre volje ili se sažalio sve u svemu ili je samo dobar čovek, on se samo nasmejao i pitao da li mozda želim čaj ili kafu (ponovicu madjarski policajac, ja strani drzavljanin) i rekao da će me obici on ili njegov kolega za pola sata da vide da li sam ok i poželeo mi uspeh na poslovnom sastanku. Usput se sagnuo i pokrio jednu baku koja je spavala na klupi i ostavio čokoladicu. Na svakih pola sata je prolazio tuda i mahnuo mi.

Dragi madjarski policajcu, hvala ti sto si dokazao da policiju ne čine samo korumpirani policajci i nezainteresovani pojedinci. Ne, niste svi isti.

Vozovi su dolazili i prolazili. Pitala sam se kako to izgleda spavati na podu železničke stanice uz pisak sirena na svakih pola sata. Odgovor mi je došao neočekivano u obliku male, skakutave, preslatke devojčice.
Bilo je oko 3 ujutru, ona je bila budna a njeni roditelji i ostatak porodice je spavao u uglu.
Dotrčala je do mene i nesto veselo krenula da prica na arapskom, a kako je moje znanje arapskog svedeno na 20-30 izraza koji su mi ostali u secanju, nismo bas nesto mngo mogle da komuniciramo, ali nas dve to nije sprecilo. Ona je sela pored mene i nastavila da prica, uhvatila me za ruku i gledala moje nalakirane nokte i veselo cavrljala. Bila sam smesna sebi kako na nekoj mesavi arapsko-turskog pokusavam da je pitam odakle je, pa onda na engleskom i tek onda se setim da ne komplikujem i na cistom srpskom kazem Irak ili Sirija. Malena se trgla, tuzno me pogledala i rekla Sirija. Verovatno je i ona mene pitala odakle sam i sama donela zakljucak da mora da sam iz Turske, ukoliko sam je dobro razumela. Na pomen Beograda veselo se nasmesila i klimnula glavicom, a tek kad sam izvadila Plazmu ihh te srece smile emoticon Sad kako objasniti detetu koji ne govori nijedan jezik koji ja znam da ide i pita mamu da li sme da uzme keks. I onda shvatite koliko je zapravo lako sporazumeti se cak i kada ne govorite isti jezik. Najjednostavnije prstom, ono sto se smatra nekulturnim i primitivnim za “razvijeni i civilizovani svet”, pokazes keks pa mamu i klimnes glavom. Otrča ona, probudi mamu, koja je prvo uplašeno reagovala misleći sta se dogodilo. I tačno se video izraz olašanja da je u pitanju samo keks, da je niko nije napao, povredio… Majka se nasmešila klimnula glavom i pogledala u mom pravcu i opet se nasmesila, stavila ruku na grudi blago povila glavu u znak zahvalnosti. I povuce dete za rukav kada je malena krenula ponovo prema meni i tacno mogu da zamislim sta je rekla “Nemoj da budes dosadna teti, to nije lepo”, ali mala se otrze i dodje kod mene.

I tako nas dve drugarice, jedna od 32 godine i jedna od 5 godina, jedna se zove Ivana, druga Nur sedele su 4 ujutru na Keleti stanici i jele Plazma keks. Svaka je pricala na svom jeziku. Nur je uzela da crta, crtalo je dete svoj zivot, crtalo je kuce razrusene, tenk jer ona samo za to zna i ja sam pocela da placem. I onda je dete od 5 godina tesilo zenu od 32 godine, onako cisto decije i ljudski, uzela je moju ruku u svoju i mazila je.

I bas zbog toga, ne mogu da dozvolim da neko arapsku decu i male azilante posmatra kroz prizmu budućih terorista, jer to su deca. Obicno dete koje voli Plazmu i kao svaka petogodisnja devojcica voli nalakirane nokte i voli da igra crvene rukavice.

I Keleti stanica se polako budila, a Nur je vec bila pospana i otisla je kod svoje mame, pri odlasku mi je nesto sapnula, nazalost razumela sam samo hvala.

U toku je bio Sveti mesec Ramazan, a meni je prisla jedna baka i krenula da prica. Cesto mi je u Turskoj ili arapskim zemljama desava da me tako identifikuju kao “svoju”, pa je i baka mislila da sam njihove gore list. Kako nismo mogle da se sporazumemo u pomoc nam je pritekao mladić sasusedne klupe. Mladi Sirijac sa odlicnim znanjem engleskom.

Baka je inace baka male Nur i gledala je kako ja pricam sa njom i kako se igramo i pitala me da im se pridruzim za sehur odnosno ramazanski dorucak koji se jede pre svitanja.

I dodje ti da places, kada shvatis da te na dorucak zove osoba koja je docekala da svoju starost provodi po zeleznickim stanicama zbog gramzivosti i pohlepe svetskih politicara. Koja je docekala da neka evropska balavurdija skrece pogled na drugu stranu kada ih vidi jer “im ruze grad”. I kada shvatis da ta osoba jos uvek cuva dobrotu u svom srcu, porazi te cinjenica kada shvatis koliko malo takvih ljudi imas u svom okruzenju i koliko su vecito nezadovoljni i nezahvalni za sve to imaju. I dodje ti da u 5 ujutru pozoves sve ljude iz svog telefonskog imenika i da im kazes, kada ustanete budite zahvalni jer ste spavali u svom krevetu.

I hvala Nur i njenoj baki jer su mi podarili mogucnost da ovu pricu napisem i da ponovo osetim istinsku zahvalnost za sve ono sto mi je zivot pružio i čega me je poštedeo. Nadam se da njih na kraju ovog puta ocekuje ono sto i znači ime Nur – svetlost.

I jutro je svanulo, ja sam napustila Keleti stanicu, oni su ostali tamo. Nadam se srecni barem koliko i ja, jer sam za par sati ucvrstila veru u ljude. I prestaka da se bojim nocnih boravaka na zeleznickim stanicama, jer ponekad nije lose suociti se sa svojim steahom i predrasudama.

A vi dragi prijatelji (koji ste pre svega imali strpljenja da ovo pročitate do kraja) ne skrećite pogled kada ih vidite na ulici, a ne skrećite pogled ni od svojih siromašnijih i nemoćnih komšija. Ako im je već život oduzeo puno toga, nema razloga da im neko oduzme i gazi ljudsko dostojanstvo. Ako možete trudite se da ljudima budete braća i sestre, ako ne možete nema potrebe da budete ni vukovi.

– Ivana Karalejić







Leave a Comment

%d bloggers like this: