Blagoslovi, mašnice i lame padobranci
Pričala sam večeras s prijateljicom o tome kako ne može ništa na silu, nego sve u moje i svoje vrijeme. Kad se kockice slože.
I konstatirala kako je najbolji način za motivaciju mene da mi se kaže “ne moraš” i “napravi kad i kako želiš”.
I kad samu sebe pritiskam na nešto, uzjogunim se i ni makac.
Tako sam ovih dana pritiskala sebe da napišem tekst za blog. Sjednem, gledam u laptop i – ni slova. Inspiracija nula.
Sva moja znanja i mudrolije netragom nestali.
Danas sam sebi dala voljno – da ne moram napisati tekst za blog. Da može proći jedna sedmica, a bogami i više, bez mog teksta. Imam dovoljno dobrih starih koje mogu postaviti, a i neće propasti svijet ako ne napišem nešto.
I tako, odlučila sam da do daljnjeg neću pisati. Da se malo odmorim.
Došla mi je prijateljica, pijuckale smo vino, bile u šetnji. Vratila sam se kući s idejom da ću se lagano spremiti za spavanje kad ono… spopala me inspiracija. Rekoh sebi, ajde dobro, par rečenica.
Al ‘oćeš vraga. Iskuckala sam lijep, poduži tekstić.
A sad me spopao neizdrž da ga u ove sitne sate podijelim s vama.
Izvolite, moj sastav na temu:
Blagoslov ne dolazi uvijek upakiran u šareni papir i s mašnicom
Kada kažemo blagoslov, asocijacija kod većine ljudi je da je to nešto lijepo i dobro. I vjerujem da jest tako. Lijepo je kada smo blagosloveni životom, dobrim zdravljem, skladnim odnosima s drugim ljudima.
Ponekad blagoslov bude prikriven. Moramo se nečeg odreći da bismo stekli nešto bolje. Moramo nešto izgubiti da bismo dobili nešto bolje za nas. Nekad je toliko dobro prikriven da nam djeluje kao kazna, nepravda, prokletstvo. Sve dok ne pregrmimo težak dio i počnemo uživati u blagodatima blagoslova.
Prvi put sam to, da blagoslov ne dolazi upakiran u šareni papir i s mašnicom, shvatila pijre više od deset godina.
Tada sam bila na početku studija psihologije i u ljubavnoj vezi koja je bila…. ok. Nije bila loša, ali nisam osjećala da je „to to“. Nisam znala ni definirati što je „to to“ i što zapravo želim, što mi treba. Ignorirala sam to tiho nezadovoljstvo i osjećaj da želim nešto drugačije i ostajala u toj vezi. Uvjerila sam sebe da je to što imam dobro i da mi je dovoljno.
Radoznala kakva sam uvijek bila, išla sam na razna predavanja. Kada sam čula da se održava predavanje nekog lame, budiste, otišla sam da čujem što je to. Lama, zaboravila sam mu ime, mi se jako svidio. Izgledao je potpuno atipično za jednog lamu i budistu. Bar kako mi to zamišljamo. Porijeklom je iz neke nordijske zemlje, Švedske, Finske… i tako nekako izgleda. Visok, plav, s plavim očima, atletski građen. Ne sjećam se baš točno o čemu je pričao, ali mi se svidio njegov nekako suvremen i opušten pristup duhovnosti. Voli skijati i skače padobranom i meni je to bilo jako simpatično. To je bio moj prvi susret s nekonvencionalnom duhovnošću i meni, nekonvencionalnoj i slobodnog duha, se svidjela ideja da duhovnost može biti i u skladu sa suvremenim načinom života, i oslobođena moranja, trebanja i krivice.
E, sad stižemo do blagoslova.
Na kraju predavanja su objavili da će lama dijeliti blagoslove svakom tko to želi. Nisam imala pojma što to znači, ali pomislih, dobro, blagoslov ne može škoditi.
Strpljivo sam stajala u redu i kad je došao moj red da dobijem blagoslov, stavio mi je ruku na čelo i rekao da je moje duhovno ime (ili tako nešto) Boginja Velike Radosti. To mi se jako svidjelo. Dobila sam i blagoslov. Ne sjećam se kako je to točno izgledalo, što je točno rekao, sjećam se da osim zadovoljstva zbog lijepog duhovnog imena nisam osjetila ništa posebno.
Ubrzo zatim je momak iz čista mira prekinuo sa mnom. Sve je bilo u redu, bar je meni tako izgledalo. Nismo se svađali, nisam primjetila neko nezadovoljstvo kod njega. Samo me je jedan dan nazvao i rekao da se trebamo vidjeti… što prije. To me malo uznemirilo, otišla sam se vidjeti s njim i on mi je sav zbunjen rekao da to između nas ne funkcionira i da je bolje da prekinemo. Iako svjesna da naša veza nije ostvarenje svih mojih ljubavnih snova i da on, iako ok momak, nije netko tko mi dovoljno odgovara, ta njegova odluka me šokirala i prilično uzdrmala. Prihvatila sam prekid i mirno smo se razišli, ali sam ostala u šoku.
S obzirom na to da je ovaj događaj uslijedio nedugo nakon laminog predavanja i blagoslova, povezala sam ta dva događaja i pitala se, kako izgleda neblagoslov ako je blagoslov ovako bolan? Kakav je to blagoslov kad mene, kojoj je ljubav toliko važna, ostavi momak?
Prošlo je dosta vremena, i kada se moje srce oporavilo od „blagoslova“, shvatila sam da je razlaz s tim momkom bio dobar za mene. U toj vezi nisam bila potpuno iskrena prema sebi, pa samim tim ni prema njemu. Nisam imala hrabrosti da živim svoju istinu, prihvatila sam kompromis tamo gde mu nije bilo mjesto, pa su se neke više sile umiješale i ubrzale moj psihološko duhovni razvoj.
Tada sam bila povrijeđena i razočarana, sada sam beskrajno zahvalna na tome što sam tu važnu životnu lekciju naučila mlada, u dvadeset i nekoj.
Iskustvo da blagoslov ne dolazi uvijek upakiran u šareni papir i s mašnicom me je nakon toga poštedjelo mnogih dugih razočaranja i gubljenja vremena na ljutnju na život i druge ljude.
U svom iskustvu imam još dosta takvih primjera, ali o tome ću vam pisati nekom drugom prilikom.
– psih. Jelena Pantić
Korisne i inspirativne tekstove psih. Jelene Pantić o pozitivnoj psihologiji i emocionalnoj inteligenciji možete čitati na:
